Управни одбор


 
 

Доктор историјских наука, научни сарадник и музејски саветник. Рођена је 6. августа 1963. године у Лесковцу. Након дипломирања на Филозофском факултету у Београду радила је као професор у Правно-биротехничкој школи у Београду. Од 1994. до 1997. била је шеф Документационог центра у Комесаријату за избеглице Републике Србије. Сфера њеног истраживања током рада у комесаријату биле су српске избеглице и њихова демографска померања у српској прошлости. У Историјском музеју Србије запослена дуги низ година, а од 2014. је директор те институције. У музеју је водила збирку архивске грађе и посебну пажњу је посветила прикупљању личних докумената и бележењу биографских података везаних за тему генеалогија старих српских породица. Тренутно обавља функцију директора Историјског музеја Србије.Самостално и у коауторству написала је и приредила петнаест монографија и девет каталога изложби, међу којима и: Страдање Срба у Сарајеву, Страдање Срба у Коњицу и ТарчинуСтрадање Срба у Мостару и долини НеретвеОслобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе (у коауторству)Српске избеглице у Првом светском ратуМемоари генерала Љубомира Марића 1878–1960Дунавски рибари и породица Богдановић, Срби у Кумановском срезу од прве половине XIX до средине XX векаСрбија и крај Великог рата(у коауторству).


 

 
 

Др Ирена Љубомировић, редовни професор и шеф Департмана за историју Филозофског факултета Универзитета у Нишу. Увела је и води наставне курикулуме на мастер студијама: Латинска епиграфика и Римске провинције на тлу Балкана. Члан је програмских и организационих одбора националних и међународних скупова. Одржала је неколико јавних предавања у земљи као и предавање по позиву у иностранству (Француска). Члан је Друштва за античке студије и Центра за словенско-византијске студије у Нишу. Бави се проучавањем античке историје, а ужа специјалност јој је период позне антике (IV–VI век) на простору Балкана. Ради на истраживању епиграфских споменика, ишчитавању и тумачењу натписа, те проучавању културног наслеђа Ниша, топографије и путне мреже на територији римске провинције Средоземне Дакије и археолошког налазишта Медијане. Објавила је монографије Никола Вулић-историчар антике и Ниш и Понишавље у III и IV веку п.н.е. и уџбеник Историјска географија античког доба (у коауторству).


 

 
 

Др Урош Шешум, историчар. Рођен је 1986. године у Земуну. Основне и мастер академске, као и докторске студије историје завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Докторску дисертацију Србија и Стара Србија (1804–1839) одбранио је 2016. године. Од 2020. запослен је у звању доцента на Катедри за историјусрпског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду. Члан је Косовскометохијског одбора Матице српске и редакције домаћег новопокренутог часописа – Сведок времена: часопис удружења историчара Расинског округа (М54). Сарадник је Матице српске на изради Српског биографског речника. Његово научно интересовање односи се на простор Старе Србије у периоду од краја 18. века до ослобођења 1912. године. У многим научним радовима обрадио је теме из политичке и црквене историје, те историје образовања и просвете иисторијске демографије. Запажене су његове монографије Србија и Стара Србија (1804–1839) и Српска четничка акција 1897–1908. Оружана дипломатија. Сабрао је и приредио текстове Петра Костића објављене у периодици под насловом Листићи из даље и ближе прошлости (у коауторству).


 

 
 

Мр Оливера Милосављевић (Ђоковић), историчар, архивски саветник. Рођена је 30. октобра 1973. године у Ужицу. Дипломирала је 2000. године на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, где је 2009. године завршила магистарске студије историје одбранивши тезу Хајдучија у Чачанском и Рудничком округу у другој половини 19. века. Од 2001. запослена је у Међуопштинском историјском архиву у Чачку, где ради на пословима сређивања и обраде архивске грађе и бави се културно-просветном делатношћу. Звање архивског саветника стекла је 2016. године. Одлуком Управног одбора Државног архива Србије 2011. године именована је за члана Редакције Водича кроз архивску грађу Србије. Аутор је радова објављених у Изворнику Међуопштинског историјског архива у Чачку, Зборнику радова Народног музеја у Чачку и Историјској баштини, часопису Историјског архива у Ужицу. Њена монографија Горски цареви. Хајдучија у Чачанском и Рудничком округу у другој половини 19. века добила је 2017. награду „Даница Марковић” за књигу године чачанског издаваштва у 2016. години, коју додељује Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”.


 

 
 

Дарко Жарић, историчар и музејски саветник. Рођен је 19. јуна 1971. године у Прокупљу. После завршене основне и средње школе у родном месту, завршио је 2000. године студије историје на Филозофском факултету Универзитета у Приштини. Од исте године ради у Народном музеју Топлицe у Прокупљу, а у периоду од 2015. до 2020. био је директор ове институције. Звање музејског саветника стекао је 2021. године. Аутор је монографијaРатници Гвозденог пука и Обележавање 100 година од Топличког устанка и 100 година од ослобођења Прокупља у Првом светском рату. Коаутор је две монографије: Историја локалне управе у Прокупљу и Народни музеј Топлице 1946–2016. Такође је аутор каталога и поставке у спомен соби ,,Гвоздени пук у ослободилачким ратовима Србије 1912–1918“. Објавио је до сада четрдесет и шест стручних радова. Учествовао је у реализацији близу тридесет изложби и музејских поставки. Учесник је бројних домаћих и међународних научних скупова. Члан је Националне комисије за војну историју при Министарству одбране Републике Србије, од обнове њеног рада 2014. године. Од марта 2018. председник је секције историчара Музејског друштва Србије и члан комисије за додељивање музејске награде ,,Михаило Валтровић”. 


 

 
 

MA Лука Јовановић, историчар. Рођен је 31. октобра 1995. године у Косовској Митровици. Основну школу је завршио у Звечану, а Гиманзију друштвено–језичког смера у Косовској Митровици. Основне и мастер студије је завршио на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а тренутно је студент докторских студија на Филозофском факултету у Београду. У току студирања се бавио студентским организовањем, обављајући функције председника Студентског парламента и студента продекана. На Катедри за историју Филозофског факултета у Косовској Митровици је ангажован најпре као демонстратор, а потом и као сарадник у настави. Обавља уједно и функцију секретара Катедре за историју. Бави се историјом српског народа у 19. и почетком 20. века, посебно се интересује за историју српског народа у Османском царству, српско-албанске односе, војну и дипломатску историју Србије. Аутор је пар научних радова објављених у домаћим часописима.


 

 
 

Зоран Стевановић, историчар. Рођен је 27. јула 1964. године у Радевцу, општина Алексинац. Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. У образовању ради од 1992. године. Запослен је као наставник историје у Основној школи ,,Љупче Николић” у Алексинцу. Његови ученици су на републичким такмичењима из историје освајали највиша места, а неки од њих данас су научни радници у области историографије. Бави се и проучавањем прошлости свог завичаја. Као аутор и коаутор објавио је и приредио двадесет и осам књига, те написао већи број радова посвећених локалној историји. Међу његовом монографијама посебно треба поменути: Занатство у Алексинцу и околини од 1911. до 1944. годинеАлексинац и околина у Великом рату, Историја Алексинца и околине од 1918. до 1941. годинеСрпска православна црква у алексиначком крају од 1833. до 1918. годинеСрпска православна црква у алексиначком крају од 1918. до 1941. годинеСрпска православна црква у алексиначком крају од 1941. до 1991. године, Локална самоуправа у Алексинцу и околини 1832–2018. године и Здравство у Алексинцу и околини 1836–2018. године.